Razum
je sateran u ćošak. Sa svih strana je okružen. Malo zidom, malo
slučajem. Ne znam tačno šta je odozgo, ali odozdo je isto zid (pod koji
je napravljen od zida), a odozgo se u svakom slučaju nije moglo.
Interesantna stvar kod razuma je zavisnost. Razum zavisi.
On kada ne bi zavisio, bio bi u različitoj situaciji nego što je sada u ovom trenutku. Glavna odlika razuma u ćošku je ta što je zbunjen, a kad je zbunjen, dolazi u pitanje njegova metafizika. Pita se "čemu sve ovo?" i takva glupa pitanja. Razmišlja da li da se komplementira i postane ne razum i tako se nonšalantno izvuče iz situacije kao da se ništa nije desilo.
Postoji mogućnost da samim tim što razmišlja o tome kako ne treba da razmišlja u situacijama odluke, on ostaje pri svojoj naravi i ne menja se i ne menja strane nego tako hipotetički menjanjem strana ostaje na istoj i ostaje dosledan svojem postanju.
Ali tako nešto se ne dešava u stvarnom svetu. Velika je težina tamne strane svemira da bi se ona mogla koristiti kao oružje protiv nje same u dokazivanju samopostojanja koje je samo po sebi besmisleno u suštini, ali ipak formalno daje neku samosatisfakciju koja hrani ego razumu i daje neki orijentir da je na pravom putu.
Ne postoji egzaktna definicija koja povezuje razum i ne razum sa dobrim i zlim. To je sasvim druga sfera suštastva. Mnogo je komplikovaniji odnos razuma i ne razuma. Razum korišćen u svom izvornom obliku je lak za korišćenje Tu je sve određeno određenim pravilima života i ko se pridržava tih pravila formalno je razuman.
Takav razum je ekvivalentan sa definicijom dobra. Glavna mana takvog, da tako kažem primitivnog, oblika je nemogućnost postizanja razumnih ciljeva i postizanja uzvišenih ciljeva i što je najvažnije - izuzetno je dosadan. Po nekim autorima o teoriji razuma, sam "mainstream" razum je nerazuman. Ali i nerazumnost je, pak, takođe interesantna na svoj način.
Ispoljava se tako što dolazi do apsolutno besmislene uzročno/posledične logike koja u suštini može da dovede do cilja ali je jedna velika lutrija u kojoj retko ko dobija. Kao što je već ranije pomenuto ne razum u pravom razumu može biti moćno oružje, jer je cilj svakoga da postigne cilj, a da bi razumeo i uspeo mora da razume druge razume i on onda koristi ne razum da bi onesposobio protivnike, pošto je život neprestana borba.
Osim drugog ne razuma, razumu je najveći protivnik slučaj, zato što je on taj koji je glavni faktor koji ovu podelu razlikuje od klasične antagonistike. On "vrti rulet" i pomaže da se desi nepredviđeno i time sređuje situacije naopako. On iskrene sve i put ka cilju preusmerava u suprotnom smeru.
Glavna osobina slučaja je ta da jako ima smisla za humor. Omiljena mu je zabava da se šali (a reč "šala" je jedna super reč; prim. autora) On tako izvrće realnost u imaginarnoj ravni i čini sve nelinearnim. Ljudi nekada nesvesni ovog fenomena i ove dimenzije naginjali su ka formi sveta bez ove podele (to se uglavnom javlja kod starijih ljudi i kod žena) i to se obično naziva patetika.
Razum koristi patetiku samo radi šale, jer pravilno koristeći ga, zna da bude jako zabavan. Svi oblici realnosti u ovom domenu su vrlo zarazni i čovek lako potpadne pod uticaj neke od ovih činjenica.
Krajnji zaključak je da ultimativni razum je onaj koji svesno koristi sve uticaje i pomoću njih dolazi do cilja ne priklanjajući se zvanično niti jednoj strani i tako postaje sopstvena strana, a što je vrlo bitno, a već sam napomenuo ali opet ću, on se pri tome vrlo, vrlo jako zabavlja.
On kada ne bi zavisio, bio bi u različitoj situaciji nego što je sada u ovom trenutku. Glavna odlika razuma u ćošku je ta što je zbunjen, a kad je zbunjen, dolazi u pitanje njegova metafizika. Pita se "čemu sve ovo?" i takva glupa pitanja. Razmišlja da li da se komplementira i postane ne razum i tako se nonšalantno izvuče iz situacije kao da se ništa nije desilo.
Postoji mogućnost da samim tim što razmišlja o tome kako ne treba da razmišlja u situacijama odluke, on ostaje pri svojoj naravi i ne menja se i ne menja strane nego tako hipotetički menjanjem strana ostaje na istoj i ostaje dosledan svojem postanju.
Ali tako nešto se ne dešava u stvarnom svetu. Velika je težina tamne strane svemira da bi se ona mogla koristiti kao oružje protiv nje same u dokazivanju samopostojanja koje je samo po sebi besmisleno u suštini, ali ipak formalno daje neku samosatisfakciju koja hrani ego razumu i daje neki orijentir da je na pravom putu.
Ne postoji egzaktna definicija koja povezuje razum i ne razum sa dobrim i zlim. To je sasvim druga sfera suštastva. Mnogo je komplikovaniji odnos razuma i ne razuma. Razum korišćen u svom izvornom obliku je lak za korišćenje Tu je sve određeno određenim pravilima života i ko se pridržava tih pravila formalno je razuman.
Takav razum je ekvivalentan sa definicijom dobra. Glavna mana takvog, da tako kažem primitivnog, oblika je nemogućnost postizanja razumnih ciljeva i postizanja uzvišenih ciljeva i što je najvažnije - izuzetno je dosadan. Po nekim autorima o teoriji razuma, sam "mainstream" razum je nerazuman. Ali i nerazumnost je, pak, takođe interesantna na svoj način.
Ispoljava se tako što dolazi do apsolutno besmislene uzročno/posledične logike koja u suštini može da dovede do cilja ali je jedna velika lutrija u kojoj retko ko dobija. Kao što je već ranije pomenuto ne razum u pravom razumu može biti moćno oružje, jer je cilj svakoga da postigne cilj, a da bi razumeo i uspeo mora da razume druge razume i on onda koristi ne razum da bi onesposobio protivnike, pošto je život neprestana borba.
Osim drugog ne razuma, razumu je najveći protivnik slučaj, zato što je on taj koji je glavni faktor koji ovu podelu razlikuje od klasične antagonistike. On "vrti rulet" i pomaže da se desi nepredviđeno i time sređuje situacije naopako. On iskrene sve i put ka cilju preusmerava u suprotnom smeru.
Glavna osobina slučaja je ta da jako ima smisla za humor. Omiljena mu je zabava da se šali (a reč "šala" je jedna super reč; prim. autora) On tako izvrće realnost u imaginarnoj ravni i čini sve nelinearnim. Ljudi nekada nesvesni ovog fenomena i ove dimenzije naginjali su ka formi sveta bez ove podele (to se uglavnom javlja kod starijih ljudi i kod žena) i to se obično naziva patetika.
Razum koristi patetiku samo radi šale, jer pravilno koristeći ga, zna da bude jako zabavan. Svi oblici realnosti u ovom domenu su vrlo zarazni i čovek lako potpadne pod uticaj neke od ovih činjenica.
Krajnji zaključak je da ultimativni razum je onaj koji svesno koristi sve uticaje i pomoću njih dolazi do cilja ne priklanjajući se zvanično niti jednoj strani i tako postaje sopstvena strana, a što je vrlo bitno, a već sam napomenuo ali opet ću, on se pri tome vrlo, vrlo jako zabavlja.
